Danas sam crtala, vojnike, naravno.
I mislila na tebe, naravno.
I došla do zaključka da sam ja tvoja rebound veza.
I to me je izdeprimiralo.
Jer ako je tako, bolje da se zauzdam, bolje da se malo smirim, bolje da malo odmjerim,
bolje da izmjerim jel od tebe do mene i od mene do tebe ista udaljenost.
I pokušavala sam zapamtit da se pokušam se tog sjetit...
u nekom trenu,
ili u svakom trenu.

Al nemreš tako.
Moraš nekad znat malo  i riskirat.
I ti možda nećeš ovo čitat za godinu dana.
I čak ako je to jedna rebound veza, bolje da joj dam što mogu
jer kad to ne radiš onda žališ.
A žalit je gore.

I onda me prošla panika.
I ti si se onda javio, da pitaš dal da idemo na more kad dođeš.

I onda sam mislila,
pa kako bilo, more, ti i ja će bit dobro.
Od trena do trena do trena.

I slušala sam ovu stvar.
I mislila opet na tebe.